Раскол и благодат

Раскол је у суштини протест против Цркве. Њиме се изражава сумња у аутентичност цркве, негира се природа Њеног живота и оповргава истинитост Њеног предања. Једини разлог за раскол је гордост као тужна последица недостатка љубави код оних који у таквом положају бораве. Такође, раскол је и најпогодније душевно стање за зачеће и развој свакакве богопротивне заблуде, ради чега се и показао као главни узрок свих јереси, т.ј. свејерес.
Расколник оправдава своје понашање измишљањем недостатака у вери и животу Цркве , постајући јеретик по својој зловољи. То се, пре или касније, дешава се свим расколницима. Најприје, несрећни због свог положаја у Цркви, оптужују Њу за неправилност у организовању Црквеног живота, т.ј. за еклисијалну јерес, да би затим, након што се продуби јаз који су сами створили одвајањем од Христа и остајући лишени Његове благодати датој заједници Духа Светога, потпуно изобличили веру према страстима својих срца, постајући јеретици.
У нашем случају (у Републици Македонији), гордост раскола се појавила кроз покушај да се конституише независна црква изван живог предања историјске Православне Цркве присутне на овим просторима, а на основи антицрковне претпоставке о дисконтинуитету у предању Цркве и права наслеђивања прејемства благодати самоиницијативним и произвољним обновљањем Охридске Архиепископије након 200-тине година од њеног укидања и историјског нестанка. Да би срамота била већа, све је то учињено без учешћа канонског епископа, т.ј, без пуноће дарова Духа Светога у Цркви, садржаних у Њеним светим тајнама.
Међутим, Православна Црква је једна и једина која поседује пуноћу благодатних дарова Духа Светога и свако који на било какав начин одступа одвајајући се од Ње – дали преко јереси, шизме, илити унутар неке друге произвољне збирштине, тиме губи и причасност благодати Божјој. Помесна Црква проистиче и добија постојање од Саборне и Васељенске Православне Цркве, према чему, у расколу никада не може постојати истинска благодат, изостају просветљени духовници, као и непреластна (умно-срдачна) молитва, а из јединог и простог разлога што, када би у срцима шизматика пребивао Дух Свети, Он би и Сам вапио њиховим молитвама: “Ава, Оче”, не задуго услед чега би и они сами постали свесни својих грехова и положаја у односу на спасење и вечни живот у Исусу Христу.
Управо о таквом је стању реч и у случају са шизматицима из Републике Македоније. Наиме, немајући одговарајуће оправдање за своје упорито опстојавање у неблагословљеном положају, духовне апологете и вође раскола, поступајући према погубним саветима противника њиховог спасења, покушавају да оптуже Цркву од које су се по својој вољи одвојили (Пећку Патријаршију), ни мање ни више, него за оскудицу духовних дарби и просветљених духовника, што само по себи, представља нечувену и ужасавајућу хулу на Духа Светога.
Њихова се лукавост и препреденост огледа у томе што, овакву своју беспримерно дрску тврдњу поткрепљују другом лажју о наводним изостанком дара умносрдачне молитве код претставника свештенства и верног народа Српске Православне Цркве, чиме се ниједан који према степену својег унутрашњег смирења пред Богом заиста благодатно поседује, па био он клирик или мирјанин, управо ради тога да не би изгубио или осквернио такав дар Духа Светога, као и да не би постао пленик прелести нечастивога, никада не би дрзнуо да то јавно декламује и промовише као какво умеће којим је „овладао“ и вештину коју је „усвојио“, а најмање као разлог и повод да се тиме хвали и преузноси са презрењем према својој браћи у Христу Дародавцу и Спаситељу.
Ипак, онима који покушавају да оправдају свој раскол прелешћу у којој су запали и коју доживљавају као присуство благодати до ступња просветљења, па, чак и обожења пропраћеним наводним даром сталне умносрдачне молитве, можемо покушати указати помоћ и упутити их на сведочанства светих отаца, према чијем најверодостојнијем предању, постоје три главна услова да би неки човек био удостојен и доживео истинско присуство Божје благодати приликом бављења умносрдачном молитвом. Први услов је да човек има искрено и скрушено покајање. Други је услов да се човек не подвизава ради доживљаја присуства благодати и да се не сматра достојним истог, а услов изнад свих услова јесте тај који налаже да пре свега, имамо пуно евхаристијско јединство са Православном Црквом.
У противном, овца која се одвојила из стада биће растргнута од вукова, т.ј, запашће у душепогубну прелест. Такви људи, који немају јединство са Црквом, а истовремено налажу себи подвиг стицања дара умносрдачне молитве или других духовних дарова благодати Божје, као што су на пример духовништво, свештенство и слично, постају лак плен ђавола и у зависности од сопствене субјективне представе благодати, доживљавају виђења обмањиве светлости коју им ђаво приказује, како би их учинио зависним и понизним слугама својих лажи.
У духовном животу постоје одређени показатељи и репери духовне зрелости, а такође и методолошка искуства о начинима духовног узнапредовања, али не постоје строга правила и механизми систематског автоматизма у одвијању духовног живота и достизања духовног јединства са Богом у Духу Светом, које је путем речено, по својој природи дубоко харизматска појава, из разлога што једино Бог познаје срце сваког човека, не само унеколико боље од других, већ, утолико више и од њега самог, што може изволети открити његовим духовним оцима и старатељима, под условом да и они сами припадају и учествују бивајући посвећени таквом призиву у заједници Духа Светога, т.ј, Свете Педесетнице која се свакодневно остварује у светим тајнама Православне Цркве.
Према томе, стицање ступњева духовног узраста бива искључиво остваривањем Божјег промисла о месту и улози личности човека као учесника и члана Цркве – Тела Христовог. Они који покушавају да привуку благодат изван Цркве, где установљени репери и одлике духовног узрастања и сазревања у потпуности губе свој смисао, такви духовно напредују само према својој коначној и трагичној погибији.
Наиме, према светом предању Цркве, благодат није делатно условљена и ограничена светим тајнама (opus operantum), нити личним достојанством свештенослужитеља (opus operantis) који саслужује Господу у Цркви, али, изван свештеног сабрања она се може пројавити само код оних који искреним кајањем срца, свим својим снагама и из петних жила, непоколебљиво настоје устремљени ка свом спасењу, т.ј, ка најприснијем сједињавању са Православном Црквом. Код свих осталих, не може бити ни говора о даровима благодати Божје, већ о жалосном обманутошћу и опрелашћеношћу.
Јер благодат није сама себи циљ, већ је она оруђе са једином и најпростијом наменом да свакога учини судиоником и сједини Христу у Православној Цркви. Ради тога су и ступњеви духовног узраста потпуно аналогни Црковној и Небеској Јерархији, а права се духовност која је плод благодати, напросто не налази и не остварује код оних који себе подвизавају одвојени од Христа. Њихова је “духовност”, без икаквог изузетка скверна, блудна и демонска, а тиме и директно супротстављена Православној Цркви.
Суштина духовних дарби је у томе да нас приведу и присаједине извору благодати, т.ј, личности Дародавца, Господа Исуса Христа. Због свега тога, нити сама умносрдачна молитва није нека (јогинска) вештина која би могла бити технолошки условљена и опредељива, већ прије је она мистична литургија душе са циљем и сврхом да наш ум преобрази у уму Христовим, а причашћиван од таквога ума да и сав човек постане Божји у Телу Христовом.
Уједно, таква молитва представља и својеврсно јеванђеље душе, т.ј, њено поистовећивање са домостројом спасења откривеним и преданим нама животом Христовим, јер ум човека који напредује у бављењу умносрдачном молитвом, силазећи у срце бива пресретнут благодаћу која ће га повести кроз живот Христов, све до саме крсне смрти и васкрсења за живот вечни у Царству Небеском, при чему, ум неких од људи бива уздигнут и узнесен до сагледавања саме Таворске светлости, постајући сведоци Његовог Преображења.
Када се по први пут отвара срце, тамо сусрећемо Христа и изненада постајемо сурово и до бола свесни о величини Његовог снисхођења и милосрђа према нама, о несравњивости и неупоредивости Његовог дела и љубавне жртве учињене за нас, а са друге стране, у пуном нам се светлу откривају сви греси и наша бестидна недостојност такве Његове жртве, ради којег болног сазнања, из нашег срца одједном навиру прави потоци и реке суза које нас умивају од главе до пета, погружавајући нас благодаћу крштења и претварајући сав сустав нашег бића у ум.
Умносрдачном молитвом најпре бива исцељена снага нашег ума, затим се утврђује његова истрајност у свакој врлини, да би на крају, наш ум био посвећен у делатни орган Христов, т.ј, благодати Божје у Духу Светом.
Ето, такав је смисао дара умносрдачне молитве који нам се даје само да би постали Тело Христово и да би се припојили Цркви, а не узалуд или ради преузношења изнад других, него, након што смо примили божанствену храну, да се не би поново као псета враћали својим пређашњим бљувотинама, упропашћавајући и сакривајући дароване нам таланте, већ да би их уложили онамо где ће нам се они умножити, нигде другде, но у Православној Цркви Божјој.
Такође, не требамо губити из вида да је сама литургија Православне Цркве живи приказ истинске духовности, т.ј, присуства, догађања и остваривања хришћанског духовног живота. За нас је духовност пре свега наше учешће у литургији као заједничком делу свих православних хришћана, које управо јесте остварење живота Христа Бога у нашем животу и у нама самима. Начин и ниво таквог нашег учешћа јесте заправо најтачнија мера нашег духовног узраста у савршеном човеку и Богу, Христу Спаситељу.
Ако пажљивије посматрамо заробљенике и слуге раскола, према духу којим њихова појава одише, убрзо ћемо запазити једну жалосну карактерну црту њихове гордости која се духовном терминологијом назива симонијом. Она се огледа у томе што они, не бирајући средства и не марећи о законитошћу својих поступака, буквално срљаљу ка стицању духовних харизми ради угађања својој сујети, острашћено настојећи да се по свакој цени духовно уздигну изнад других, не оклевајући чак ни да направе себи цркву по мери своје умишљености и преузнешености, без истинске благодати и без Христа.
Наравно, такве су тежње плод њихове трагичне помаме и у стварности они никада неће нити приближно смогнути узнапредовати у бављењу умносрдачном молитвом до истинске хришћанске мере, како би и сами постали оруће благодати Божје у Духу Светоме. Очито да је њихово интересовање, искуство и схватање о духовности веома ограничено и површно, а пре свега погрешно мотивисано, ради чега је и њихово бављење Исусовом молитвом стерилно, т.ј, неспособно да им донесе најузвишенији плод духовног живота – њихово истинско покајање и смирење пред Богом.
У противном, уколико би ови људи заиста били причасни благодати, они би најпре постали свесни чињенице да су самовољним проглашењем аутокефалног статуса у оквиру Православне Цркве, заправо, грубо погазили начело Њене саборности које је од кључног значаја за саму природу Цркве, чиме су и саме себе одсекли и искључили из Христа. Уосталом, прекидањем заједништва и општења са Црквом у Светом Причешћу, лишавамо се самог Духа Светога и Његових благодатних дарова у којима се свакако убраја и дар умносрдачне молитве, али и дар епископства, свештенства, хришћанства, каои и сваки други дар љубави Божје, будући да према предању светих отаца, нема другачијег хришћанства, нити, неког другог Христоса и благодати, а нема ни другачије истине, нити, неког другог живота и спасења – ничега од свега тога нема без Православне Цркве и свега тога има једино у Православној Цркви.
Суочени са аргументима и фактима о немогућношћу поседовања пуноће благодати Божје у стању свесног и упорног раскола са Православном Црквом, као и о неодрживости и потпуне невалидности себеоправдивања осућивањем и унижавањем личног достојанства свештенства и чланова Цркве, духовни лидери ове јадне отпадије, у својој дубокој острашћености да по свакој цени бране и оправдавају свој незавидни положај, иду и корак даље, прибегавајући чак и директном искривљавању и изобличавању учења светог предања Цркве по питањима вере о начину остваривања јединства човека са Богом, избацивајући тезу о својеврсном двојству у успостављању односа припадања и јединства са Христом Богочовеком, т.ј, о неовисном и одвојеном постојању тзв. “видљивог” и “невидљивог” сједињавања човека са Богом, аналогно чему, употребљавају и квалификације о некаквом “формалном” и “суштинском” (ваљда неформалном) јединству, које се, према њиховом тврђењу (а вероватно и страсној потреби), могу остварити и досећи потпуно неусловљено једно од другога.
Тиме, ови људи тврде да је јединство које се остварује у светим тајнама Цркве само формалног или симболичког карактера без стварног и суштиског значаја и да јединство човека и Бога у пуноћи Његове благодати, уствари може бити достигнуто и без фактичког учешћа у Телу Христовом, т.ј, једним спиритистичким приступом, практицирањем својеврсног парадуховном, парамолитвеном и у крајњој инстанци, парацрковном начину живота, којим се механички, без живе повезаности и укључености подражава (имитира) предање Православне Цркве, попут бављења неком научном дисциплином или техничком вештином.
Уједно, овакво њихово тврђење имплицира да јединство у чаши са Телом и Крвљу Христовим, уствари представља непотпуно, спољно, привидно и само формално сједињење са Христом у оквирима наше и Његове људске природе, т.ј, да постоји другачије, невидљиво и духовно сједињавање према Његовој божанствености које би према њима, обавезно морало претходити и може бити успостављено и остварено потпуно назависно од првог, исправношћу вере и подвига појединаца (са нагласком на бављењу већ поменутом Исусовом молитвом), без обзира дали они имају евхаристијско јединство са Црквом или се (попут њих самих) самоорганизују у паралелним, квази-црквеним заједницама.
Овим утилитарним раздвајањем сједињења са Богом у два различита чина, коме шизматици нагињу покушавајући да докажу да је и у њиховом положају својевољне одвојености и раскола, ипак могуће поседовати какву-такву благодат и јединство, ови несрећници несвесно понављају, актуелизују и себе идентификују са једном одавно осуђеном христолошком јересју, којом се дословно прокламовала дволичност ваплоћеног Слова и упоредо са постојањем двеју природа и суштина, паралелно постојање и двеју личности Христових, аналогно чему, подобно нечастивом учењу древног јеретика Несторија, они афирмишу могућност посебног сједињавања са човеком Исусом, а сасвим другачијег сједињавања са Логосом и Сином Божјим
Ипак, свакоме који у себи има бар мало истинског покајања и смирења, јесте више него јасно да не може бити ни говора о таквом раздвајању, јер, онамо где постоји јединство са Богом, било да се ради о појединцу или о заједници, такво је јединство уједно, формалног и суштинског карактера, а када то јединство на било какав начин изостаје, онда се то дешава у потпуности.
Ако овакво њихово нетачно христолошко схватање пројектујемо у домену еклисиологије и њиховог стања раскола, видећемо да се оно директно дотиче чину помињања поглавара помесних Цркава у молитвама на Светој Литургији, који није некакво субјективно произвољење свештенослужитеља, већ, произношење саборног сазнања Цркве о себи и својим члановима који је сачињавају у одређеном историјском моменту, а такво видљиво и формално изражено јединство, као уосталом и сва друга чинодејства Свете Литургије и црквених богослужења, представљају манифестацију унутарњих својстава Цркве, једно од којих јесте и Њена јединственост, т.ј, Њено јединство.
Према томе, евхаристијско заједничарење јесте врховни критеријум припадања и јединства са Христом у Православној Цркви у коме су уједно садржани, како човечански, тако и божански аспекат јединствене личности Христове, а дали смо у благодати или у прелести најтачније можемо познати по томе, дали ревнујемо за својстава Цркве напоменутим у Символу наше православне вере, или против њих.

Advertisements
This entry was posted in на српском језику. Bookmark the permalink.

Напишете коментар

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Промени )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Промени )

Twitter слика

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Промени )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Промени )

w

Connecting to %s