Љубав и Црква

Љубав је врховна заповест и дар. Она је од Бога и намењена је сједињењу с Њиме. Нама приспева у срца, из ума, преко разума. Као и Крсту Господњем, две су јој димензије, остајући јединствена, поучавајући свакога понаособ, како постати сличан Богу и све заједно једни другима, т.ј. Њему.

Њене се стране (људска и божанска) развијају потпуно уједначено, без икаквих одступања, преко симултане преобразбе ума и преваспитањем разума. Овај се процес нараштања и сазревања неподељене љубави може јасно размотрити кроз пет упоредо следујућих стадијума који се могу наименовати: силама, стањима, дејствима, чиновима и почастима, којима се наша душа, вођена љубављу, испуњава и стиче сопственим изворним значењем и својом крајњом наменом, постижући сврсисходну лепоту и достојанствену целовитост свога бића.

Ако пажљивије погледамо, приметићемо да је и сам декалог подељен на две групе сачињене од пет богољубивих и пет човекољубивих, пет мислећих и пет дејатељних, т.ј. умствених и разумних, а изнад свега срдачних заповести. Међутим, њихово је испуњавање немогуће појединачним и делимичним, наглашеним или пригушеним држањем неких од ових, већ, само у потпуном дослуху и хармонији успостављеној у сазвучју богочовечанске љубави.

Управо због тога, Собом и у Себи, Наш је Господ видоизменио душу новозаветног човека у далеко прикладнијем и савршенијем инструменту Његовог познања и прослављања, па је фигуративно говорећи, од десетоструног псалтира, начинио двожичне гусле којима је немогуће изводити издвојене и засебне тонове, већ је свака побожна уметност постала сазвучна одрећеној спасоносној сврсисходности.

Посиновљењем у Господу Исусу Христу, Божја је љубав постала двојна, не само божанствена, већ уједно и људска, остајући суштаствена, истодобно је постала толико доступна и нама причастива, не угрозивши слободу, предала нам се благодаћу, будући начелна, показала се и као судбоносна, синхронизирајући у вечности онто и есхатологичност свих својих плодова.

Својом божанственошћу љубав је постала повод преображења свих душевних жеља и похота, т.ј. ероса, у незаустављиву умствену силу – мудрост којом проничемо у срж и нарав свих збивања, досежући трајно сазерцавајуће стање и постижући незаборавно сазнавајуће деловање Истине о себи самој, преко себе саме која је у Богу и јесте Бог, Који жели бити с нама, због чега нам и открива који смо, како би га лакше заволели љубављу којом нас Он воли, више од себе!

С друге стране, људскост љубавне заповести побуђује нашу разборитост ка постојаном добродетељству, да би у врлинама вере искусили од Њега Јединога Благог, шта нам заиста прија, а према томе и приличи, како би Његовом благодаћу одобровољили себе бити пријатни и послужити једни другима милосрђем.

И као што је сваки принос, уствари плод, а заиста се може подарити само оно што се природно поседује, тако је и са даром љубави у Православној Цркви, јер је Она сама, као Богочовечји и небоземни пород љубави, једино семе (истине) и храна (вечног живота) хришћана.

Управо је Црква Божја плод којим се љубав препознаје и жива икона њеног вида кроз коју Она делује сасвим својствено и долично своме Источнику, т.ј. благодаћу Господа Исуса Христа којом нас уверљиво убеђује у себе и измирава одушевљењем посвећења сједињењу својој заједници Духа Светога.

Према томе, љубав органски сачињава Цркву и уколико смо на било каквој разини одвојени од Ње, нама недостаје управо она, која је основни порив побожности, без којег, духовни живот постаје илузиван вањски свет нашој души, разлажући се у небројене егзистенцијалне странпутице, конфузно набележене узалудним и душепогубним духовним правилима, т.ј. путоказима и ориентирима наше моралне пропасти.

Духовно узрастање и усавршавање нису сами себи циљ, већ их стићемо независно од свих правила, према Божјој промисли која се ненаметљиво остварује преко Његове благодати, дејствујућој унутар Православне Христове Цркве. Сва Њена чељад, пуноћом посвећивања својих разумних осећања, природно и сходно љубави, стиче, постиже и испољава духовне дарове и најузвишеније ступњеве хришћанског савршенства која Она идеално поседује.

Наша се индивидуалност и посебност олицетворава у Господу Исусу Христу, чином њеног прилагођавања Њиме израженој суштини нашег саздања, човекољубља Божјег. Због тога, љубав је једини извор, благодат – покретач, а Православна Црква – циљ истинске духовности.

Сав се поднебесни свет противи Православној Цркви, не због нечег другог, него ли, ради залога љубави који Она у себи, до дана данашњег, чува и носи кроз порочно време људске историје. Ниједна друга самозвана црква, религија или верска организација не поседује нити зрачак одбљеска Тог залога љубави Божје, којим одише живо предање Истине и Спасења наше Мајчинске Православне Цркве.

Христова нас Црква зове да примимо Љубав љубављу и својим покајањем грехова постанемо чувари живе Истине, а послушањем Божјих заповести и носиоци заиста вечног Живота , како би могли принети себе и сва своја надања Њему, да би примили Бога и Њиме поверовали у Њега, избављујући и спашавајући тиме, од заборава и погибије, саме себе.

Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква је небесна утроба, која од исте и јединствене, заједништву посвећене, непоколебљиве и незаустављиве воље Божје – Љубави, рађа нове људе, своје људске синове, православне хришћане, једнодушне сателеснике Христове, домаћине и наследнике Његовог неизмерног смирења и Његове неописиве славе.

Advertisements
This entry was posted in на српском језику. Bookmark the permalink.

Напишете коментар

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Промени )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Промени )

Twitter слика

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Промени )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Промени )

w

Connecting to %s