О личности

Човеково биће одређује дух који приступа и превладава његовим срцем. Тај дух, нама постаје отаџбина и наслеђе, наша част и достојанство. То стога јер је људска душа неизоставно духоносна, непоновљива и непропадљива стварност, подједнако онтолошка и есхатолошка, т.ј. пунозначна и сврсисходна у сваком свом двигу, која једновремено јесте, по својој праведности и доброти, њеној раскоши и богатству – наш рајски врт и наша царска палата, док у својем јаду и беди – нама сурова пустиња и нашем духу мрачна гробница. Та иста људска душа, љубављу може постати херувимска колесница Престола Божјег и свечана носитељица Његовог Духа.

Све се ово снама збива према стању наше природе, овисно од наше људскости и посвећености душе одређеној духовности, улагањем њене незаустављиве и неуништљиве животне снаге, из жеље у смисао и из воље у разумевању, усвајајући идеје и убеђења, знања и умећа, наша се душа образује и васпитава да би се испунила духом и сјединила суштаством.

Према томе, људско je биће предивно савршено, трајно неизмењиво, незаборавно препознатљиво, преназначено намењено и заиста добро заложбено опредељење наше природе, које називамо личност.

Јер је човек биће које може постојати сваким могућим постојањем, и то, својом сагласношћу, својом сопственом одлуком, својим субјективитетом, својом личношћу, драге воље, добрим делима, молитвама, свим својим мислима и осећањима, потпуним животом, свеобухватном љубављу, остајући у суштини изнад сваког постојања, имајући својствено постојање од Бога у себи самом, баш као што је Бог присутан у свему постојећем не постајући ништа од свега тога, изузетком у човеку, Његовом Сину и нашем Спаситељу, Господу Исусу Христу!

Хришћанска је личност изнадодносна категорија. Она је љубавни субјективитет и будући да је сама љубав непристрасна, потпуна воља, ка Богу, као своме Оцу и према људима, као хришћанима и својој рођеној браћи, наша личност, неукидајући поједине односе и неизузимајући себе другима, ипак, остаје изнад сваке спорадичности, на разини савршенства своје свеколико узглављујуће, благодаћу обожене људске природе.

Љубавном пуноћом, хришћанска личност превасходи и превазилази сваки поједини однос, бивајући црковна у односу на Бога, предпостављајући Њега свем својем осебујном живљењу и уједно, божанствена према људима, уважавајући их свом својом сопственошћу, као саму себе.

Према томе, личност не произилази из наших односа, већ их чињенично превазилази, лепотом њоме пријањајуће, прибрајајуће и припајајуће уподобљено представљеног суштаства.

Због свега тога, једино се у личности човека, у том савршеном, изнадобјективном стању наше природе, може садржати и испољити образ и подобије Божје, будући да је управо личност саображена и уподобљена савршавајућој суштини љубави, савршенством којим светотројична божанственост у сваком свом лицу има обаразац и подобије осталих, бивајући једни другима љубав и идентитет своје заједничке божанствености, онако несливено и нераздрељиво ко што се вера, нада и љубав узајамно пројављују, да би се могло рећи како је личност истинита побожна људскост и да је једино у таквом (личносном) расположењу човек способан себе часно приносити Богу, Њега достојно помињати, да би био испуњен Његовим Духом Светим, хтењем и вољењем срца, хлебу и вину, као частитим даровима саображен и бити претворен у Његов Дом, Његово Тело и Његову Свету Православну Цркву, какву ни врата ада никада неће надвладати.

Уједно, личност је сведочанство Бога и Цркве, као какво окно кроз које се јасним и добрим душевним видом може запазити и искусити натприродност божанства.

Личност је космолошко стање свих суштина и подједнако неодвојива, како од своје природе, тако и од њеног идентитета. А природа личности је искључиво божанска и она је безузрочна према својој суштини, будући да су узајамно изначалне. Мимо суштине, личност је подједнако незамисљива и несхватљива колико и безлична суштина.

Личност представља субјекат и чинилац јединства свега постојећег. Она се може назвати и односом у апсолутном смислу, целим бићем, свим суштаством. Личност је јединственост свог и свег постојања. Она представља природни начин постојања или усаглашено живљење савршеним бићем сопствене природе, необусловљеном узајамношћу њених појединих чланова.

Личношћу, природа испољава себе субјективитетом, производећи својеврсне односе као чињенице свога бића. Начином којим јединица садржи сав бројни систем, свака од личности представља не само суштину, већ и идентитет свих осталих сасуштаствених личности.

Такорећи, личност је еталон лепоте свог суштаства. Она не укида односе али постоји изнад и пре њих, у сопственој природи. Личности васпостављају и утемељују своје односе, а не ови њих, утолико више што се Бога тиче.

Личносни су односи могући једино унутар исте природе, односно, немогуће је сабирати, одузимати, множити, делити, спајати и раздвајати неистородним величинама да би произвели лични субјективитет било које од њих или још мање, неког новог композитног вештаства. Зато је и Бог обукао човека, да бисмо се ми заоденули Његовим божанством.

Сви ми, онолико смо бића, колико смо људи. Докле год не постанемо људи, т.ј. доклегод свако од нас не постане свечовек, за таквога се нипошто не може рећи да је он личност. Све док не усвојимо у себи сву људскост, доклегод наша појединачна воља не буде изцељена и не постане васцелочовечанска, све дотле, остаћемо само индивидуална људска бића, т.ј. распадајућа и разграђена природа без својеврсних природних или битијних одлика. А то се, наравно, не може десити без благодати, без примање откупне и спаситељне жртве Христове.

Дакле, словесна су бића духовна, односно, духовне недељиве природе коју својом личношћу целовито и несливљиво поседују. Прави је однос последица личности духовне суштине. Оно што је безлично, не може активно учествовати у било каквом односу. Личност садржи сав идентитет постојећег. У делимичним односима, личност прелази у мртви идентитет и постаје индивидуа, односно, када у нечему учествујемо половично или са било каквом резервом, т.ј. не са целим срцем и из бестрасне љубави, него ради неког порочног и себичног интереса, онда, ми постављамо маску лажног идентитета, престајући бити човек.

Према томе, личност је поседовање бића или јестетства суштине и као таква, једино је натсуштаственој суштини божанства природно иманентна. Она је друга у односу на остале личности не по разликовању воље, знања, умећа, доброте, мудрости и осталим доблестима које достојанством природе у потпуности поседује, већ, начином којим идентификује постојеће у себи, односно, идентификацијом свога бића или тачније, знаменитим славословљем васпевајући богатство бића које узајамно неподељиво и васцело поседује.

Следујући, словесно биће је увек неко, као што је сваки људски глас непоновљив и свачији сензибилитет недоловљив, међутим, сав тај идентитет припада једној суштини и једноме бићу, које својом словесношћу, као личности заједнички поседујемо.

Личност се рађа личношћу и из личности произилази, свим истоветним бићем којим узајамном љубављу различито постоји. Богатство божанства је богатство љубави, т.ј. неизцрпно богатство бића свеколиком лепотом постојања, изобиље личности и идентитета свога живљења.

Дакле, идентитет личности не извире из односа, већ из лепоте бића која је у свакој личности непоновљива, јер, са друге стране, и сами лични односи бивају утемељени на уважавању по сродству и узајамном својственошћу јединственог бића.

Према томе, сам по себи, однос је без икаквог онтолошког садржаја, а заједнице, уколико их сачињавају једино међусобни односи, бивају политичке природе, а ако је истовремено у питању и морални идеал, такве су личносне, т.ј. духовне природе.

Концепција личности утемељена на другости је бесмислена. Она покушава да онтологију заснује на феноменологији тзв. другости, т.ј. персоналности. Персона је условна личност, несамодржећа и амонархична, а њена је особеност, идентитет модерне и имагинарне индивидуе.

Онтолошки примат персонализоване личности, која, као у неком политичком комонвелту, подељена на индивидуалне, делимичне и неделатне идентитете, консензуално успоставља божанственост, републиканским уређењем својих унутрашњих односа, није ништа друго до бунт, побуњеништво и издвајање од своје природе, искључиво ради безумне гордости.

А Богу као Суштом интегритету и не приличи другачије постојање од оног Свете Тројице. Његова се надсуштаствена воља, која је љубав, не може доличније привести постојању, него ли субјективитетом Оца, нити прикладније приопштити постојећем, него ли субјективитетом Сина, нити објаснити своје божанство живљим појмовима и приснијим осећањима, него ли Светим Духом. Испољавање надсуштаствене воље збива се активним чинилаштвом свих личности кроз једног од Њих, према саобразном одликовању сваког.

Према томе, сва дела божанска, врше се активним учешћем свих Његових ипостаси, из, кроз или у једног од Њих. Њихов је однос у истој садржини, а не обратно, из разлога што, уколико допуштимо да је садржина Божјег бића или суштина Бога у односу Свете Тројце, знајући да се такав однос састоји у вечном рађању, исхођењу и слању, тиме смо уствари казали да је суштина Божја, ништа друго до збир ипостасних својстава и одлика Свете Тројице, као што су нерођеност, рођеност, исхођеност, послатост итд. Дакле, Они су један другоме потпуно својствени именитељи и бројитељи неподељивог богатства. Њихова је монархија самовласна, самодржећа и достојанствено богодолична. Као поредак јединосуштног постојања, једноначелност, будући од Оца, природно припада и Сину, а будући духовна и Духу Светом, обојици, као равночасним судионицима који нимало не заостају иза Очевог начела Свете Тројице, Јединосушне и Нераздељиве, спаси нас. Јер, Отац није монарх своме божанству него је беспочетан, али у односу на Сина и Духа Светог представља узрок Њиховог бића, тако да се монархија или једноначелност не тиче само личности Оца који нема узрок свом божанству, нити је сам себи узрочник, већ се односи на постојање Сина и Духа Светог, тиме што се њоме обезбећује јединосушност Њиховог бића у Светој, Нераздељивој и Несливеној Тројци.

Поседовање личности је у ствари поседовање љубавног идентитета, уз којег стичемо благодат, т.ј. божанствен дар учествовања у делу љубави, које није ништа друго до пролијање крви ради стицање духа и полагање душе, њено привремено хабање и губљење, управо ради трајног очувања и прослављења, а још и употреба нашег тела (заједно са телесном мудрошћу) као воштаницу и одгајајућу храну семену новог живота, Слову Божјем, једином истинитом скупоценошћу која заиста постоји и може се у себи трајно стећи и којом се може купити сво Небесно Царство, које је једнодушност у Богу.

Проблем разумевања личности произилази из неправилног поимања слободе, т.ј. њеног поистовећивања с разузданошћу, раскалашношћу и осталим облицима необавезног и неодговорног понашања, чиме проузрокује многе неспоразуме, смутове, расправе и размирице данашњице људског спасења.

До таквог, толико погрешног поимања слободе долази управо због самооправдања таквог неприличног понашања, које, као паралишући отров отупљује људско осећање слободе, своје најплеменитије душевне способности примања, очувања и предавања љубави заложене у нашем постанку, т.ј. у самој нашој природи која будући икона Божја, као мера и узраст саме божанствености, може бити побуђена своме архетипу (божанском бићу) једино личношћу Свете Тројце, дејствујућој од Оца, кроз Сина у Светом Духу.

Према томе, слобода је потпуна способност постојања и могућност бића као дара љубави, кроз њу саму која је врховни дар и у њој самој као сврси свих надахнућа и крајњој намени свим даровима. Правој слободи, биће не може бити наметнуто и не може јој представљати икакав терет, иго или бреме, јер је сама од њега и због истога дана.

Правилним схватањем слободе својствене сваком словесном бићу, домоћићемо разумети и саму појаву своје личности која се слободом, т.ј. духовном осетљивошћу према бићу, својим хтењем може стећи унутар себе и својом вољом показати свима, а као поредак и наложити свему постојећем.

Слобода је моћ кајања и способност послушања Богу, а личност – чин и част обожења. Она је независност од сопственог мишљења и могућност сазнавања и деловања, без посредства искуства. Људска личност (још мање божанска) није само „начин постојања“ којекакве суштине, већ, искључиво православно хришћанство човека (хвала и слава Богу). Она се стиће једино учешћем у Цркви Христовој. Није личност умишљање, нити пуко опонашање, већ, потпуна преданост и припадање човека Богу, непосредно симболично повезивање свог бића и судбине суштинској вољи божанској, нама без остатка преданој Светим Јеванђељем Сина Божијег и Господа Нашег Исуса Христа.

Проверавајући своје тврдње о слободи њеним етимолошким основама, потврћујем значење свог осећања слободе, да је она, пре свега, љубавни дар божанствености, могучношћу достигнућа савршенства људске природе тајанственим животом Христовог Тела и стицања божанствености Јеванђељским живљењем такве наше препорођене, изцељене и оличњене људске природе, божанском личношћу Сина Божјег и Господа нашег Исуса Христа.

Упроштено, слобода је домострој спасења људске природе, њеним доличним приношењем преображењу и новом живљењу животом божанства.

Стицање личности човеку је неоствариво сопственим снагама и начином постојања, због тога јер је природно место човеку уз Бога, у окриљу Његове божанске природе, сијајући сјајем и лепотом Његове личности, наша се природа прославља личношћу, као одразом и одсјајем божанства.

С друге стране, Бог је савршен и Његова је личност сасвим природна (сасуштаствена) Њему самом. Божанска личност не производи Своју суштину из Свог начина постојања, т.ј. идентитета, било у Себи самој или изван Себе (такорећи, екстатично), већ је, Собом, кроз Себе и у Себи, потпуно својствено садржи, изражава и испољава постојању.

Самопрозвана теологија божанске личности, судећи о Богу људском слабошћу и потребом за слободом одговорности, разматра личност божанства замишљајући је одвојено од Његове надсуштаствене суштине, предпостављајући је истој као Њен узрок и циљ.

Ова парадоксална тврдња представља негацију самог појма личности и уводи онтолошки абсурд неморалног постојања као апсолутност бића, што ће рећи, Бог није наравно добар и ништа му добро није природно својствено, већ, то постаје у мери свог очинства, синовства и духовности, т.ј. да Он може желети и сходно таквој лудости, постати р`ђав и зао! У противном, ови „теолози“ не могу прихватити Њега као пуномоћног Бога (достојног себи), приписујући му немоћ, Самом Себи допустити слободу од Самога Себе, управо онако, као што такви могу и чине, себи и Њему.

Размишљање да Богу може сметати Његова природа и да Он постоји независно од Ње, те, да је све што му је природно својствено последица Његових личних својстава, представља највећа могућа увреда коју можемо нанети Богу, а да је по природи недовољно моћан и добар, т.ј., по роду недостојанствен своме особеном бићу, или опет, да је по личности недовољно способан да се носи са својом природом као таквом.

Сама помисао да човек може познати и исказати биће Божје, односно, оформити једну онтолошку науку о Богу је највећа могуђа заблуда људског ума. Без изузетка, сви се свети оци слажу да је биће Божје апсолутно недоступно и неспознатљиво, а да је богопознање могуће једино кроз благодатне енергије које нам се ипостасно дарују Светом Тројцом, од Оца, кроз Сина у Духу Светом. Према томе, будући да је биће Божје изнад сваког поимања, потврђивања и одрицања, не може бити ни говора о божанственој онтологији као гностичком систему, а понајмање са средиштем у спознатљивом и многозначно опредељивом појму личности.

Схоластичка епистемологија и њен најновији продукт – модерна деконструктивистичка теологија заснована на окултном појму личности као субјекта иницијације божанске стварности, тврдећи да Отац, својим личним постојањем и сачињавањем осталих ипостаси, по својој вољи и по свом нахођењу успоставља саму суштину божанства, представља покушај да се сама надсуштаствена суштина божанства представи као лични квалитет и својство Очеве ипостаси, ради доказивања онтолошког примата персоналности.

Таквим се учењем укида сама метафизика, јер по њему, нестворене и надсуштаствене суштине божанства уствари нема, а сама је божанственост последица прозвољног особењаштва и различитости, односно, начина постојања (заједништва) извесне тројице, те, да су њихови узајамни односи титуларног и викарног карактера, сама суштина и сама божанственост или другачије, да су модуси заједничког постојања еманација њихове идентичности једној суштини, што нас доводи до закључка да се ради о обрнутом савелијанству које модалитетима идентитета еманира исту суштину, јединственим начелом осуштествљујућих односа.

Врхунац овог потпуно неправославног учења бива достигнут тврдњом да је “Бог један само зато јер је Отац”, т.ј. због једноначелности својег личног постојања или другим речима, Бог није један једнакошћу и јединственошћу свога божанског бића, неподељено постојећем у Светој Тројици, будући једнако и јединствено Божанство у свима Њима, већ, јединим узрочником свога особеног постојања у личности Бога Оца, у смислу да и сам Отац постаје Бог чињеницом своје личности и последицом својих односа унутар Светог Тројства, односно, да је Његово божанско биће странични ефект Његовог личног постојања.

Главни експонент ове опасне науке (извесни митрополит Цариградске Патријаршије), упорно настојећи да наметне онтолошки примат појма личности и устоличи субјективизам као извор бића, осим отачки утврћене и Светим Духом установљене одлике препознавања Бога Оца као јединственог начелника и јединог изворника личног светотројичног постојања божанства, приписује личности Бога Оца и Њему сасвим непознату и несвојствену особину да самом себи узрокује своје божанско биће, т.ј. да Отац самог себе атрибутивно замишља, обожава и по особеном нахоћењу приводи постојању (ствара?!) као апсолутно биће, са наменом и ради намере да се као такав оствари и потврди у комуникацији са осталим, од Њега проистеклим судионицима тројично битијне интерперсоналне заједнице, каквом, овај изумитељ представља Свету Тројицу.

По овоме испада да хришћани заправо и немају јединственог једнобитијног Бога, већ, уместо тога, заједницу богова са усаглашеним принципима узајамне коегзистенције, којим динамички одношајно успостављају мећусобну истоветност, као природу и суштину њихове заједнице.

Митрополитова теорија онтологије личности је лукави покушај интерпретације православног светоотачког богословља у светлу постмодернистичке филозофије егзистенцијализма, која, будући заснована на атеистичном хуманизму, настоји да оправда декаденцију неверног човечанства релативишући и сводећи достојанство људске природе на њено конкретно појединачно постојање у историјском контексту света и људске цивилизације, ослобаћајући савест индивидуе према апсолутном, моралном, исправном и истинитом образцу људског суштаства, подрећујући биће човека релативним, етички коректним, бескрупулозним и лицемерно прилагодљивим подобијем у функцији императива сопственог опстанка, наравно, обскурно схваћеног у домену егзистенције.

Управо по узору егзистенцијализма, наш митрополит схвата постојање једино екстатично, у амбијенту и миљеу околине која појединцима представља спољна, медитативна и варијабилна чињеница њиховог субјективног идентитета. Овакво духовно посредништво медиокритетског ентитета тзв.заједнице којим се субституише биће личне свести и онемогућава субјективитет сувереног постојања, уместо да омогући узрастање појединца у личност, претвара малодушне индивидуе у несвесна оруђа утилитарног колективизма, т.ј. у марионете и артикулаторе нечије самовоље.

И још више од тога, својим ставовима, он самог себе декламује фанатичним следбеником деконструктивизма, окорелим противником саме идеје о иманенцији и духовним побратимом нихилиста Дериде, Левинаса, Хајдегера и Ничеа. Како другачије квалификовати његове ставове да је сва творевина, будући саздана из ништавила (ex-nihilo како латински погрешно тумачи библијско “ни из чега”), по својој природи и суштини ништавна, безначајна и узалудна. Из таквих неправославних разлога, сматрајући смрт као нестанак и свршетак егзистенције ништавила, високопреосвећени митрополит изводи и своје погубно учење о смртности људске душе.

Оно што Он заправо превића у своме учењу о бићу и постојању, јесте чињеница да небиће није суштина и не претходи, нити постојању, нити бићу, нити бесмртности, нити било којој од врлина које су нестворена дела Божја, тако да онтолошки не условљава и не опредељава нити могућност и моћ Божјег стваралаштва, нити сама створена бића, у којој ће мери природно учествовати у делима и врлинама божанским.Стварање “ни из чега” не условљава створења природном тежњом ка ништавилу, него напротив, ка постојању, јер им одузима могућност да се у нечему разложе и као такве нестану. Овакво погрешно схватање произилази из безблагодатног умовања и изопаченог тумачења навода Светог Писма и Предања да је Бог стварао “ex nihilo” уметнички обраћујући садржину неаутентичности или тзв.”ничега”, такорећи, претварањем ништавила у биће, што заједно са тако заснованим тврдњама, представља злонамерни оксиморон позајмљен из потпуно лажне измишљотине нихилизма.

Наиме, он сматра да је сво створење и сва суштина ништавна, т.ј. притежава нестајању и небићу из кога је наводно субстанцијално саздана, услед чега долази до погрешног закључка да створена природа не може бити причасна постојању, животу, непромењивости и осталим врлинама као делима Божјим, будући да би тиме, по њему, узимањем таквог учешћа у делу Ствараоца и само створење придобило битијну одлику божанствености. Међутим, суштина сваког створења је у узроку, т.ј. у речи (логосу) којом је Бог замислио и образложио његово стварање и постојање у вечности, према чему, небиће је апсолутно неприродна тежња избезумљене и помућене свести гномичког произвољења, збуњеног разумног створења. Самим тим, можемо рећи да је зло лажан лик и представа добра у чину његове противприродне употребе која заправо представља грех. Дакле, зло и грех јесу могући начин постојања добра који не произилази из саме створености бића и његове наводне проникнутости ништавилом, већ, његовом отимачином и себичним присвајањем ради иживљавања њиме мимо Творца и осталих корисника. Они представљају покушај одбацивања бића и његових онтолошких димензија неспутаном субјективизацијом и релативизацијом његове употребе у циљу произвољног начина постојања. То значи да је зло људи једно делимично и привремено стање добре природе човечанства које настаје услед незаконитог чинодејства појединог човека као назначеног повереника и настојатеља бића, који је позван да уприличи или теолошки речено ипостазира биће у Богу као његовом творцу и господару, служећи се њиме као тућим благом и богатством да би оправдао себе и своје призвање субјекта и свештенослужитеља Божје воље у свом Његовом створењу које му је Он, у Христу Богочовеку подчинио.

Осим тога, митрополит тврди да је разлог за смртност (чиме подразумева прекид егзистенције или извансебног постојања) створених бића то што она имају почетак свог постојања, а том логиком да све што има почетак, самим тим је и одвојено, т.ј. раздељено временом и пространством од осталих створења и бића, из чега, опет, вуче аналогију да је подложно раздвајању, подели, распадању и смрти. Другим речима, он тврди да све што је створено, опредељивошћу почетка свог постојања, осућено на смрт, а дијалектички супротно, оно што је нестворено, нема почетак, ни крај свог постојања, а самим тим је и бесмртно. Али, нажалост овој његовој турбулентној силогистици, сагласно учењу Светог Григорија Паламе, божанске су енергије нестворене, али неке од њих имају свој почетак и крај, као на пример, стваралачка енергија Божја, будући да према Светом Писму, Бог заврши стварање и “одпочину од свих дела својих која учини”. Када би следили митрополитову логику, стваралачка би сила Божја требала бити створена, а управо у таквом се научавању састојала јерес калабријског схоластика Варлаама.

Због тога, софистички прокламована дијалектика створеног и нествореног, није апсолутно аналогна привременом и вечном, нити, пропадљивом и непропадљивом. У правослвном богословском предању смртност није директна последица и не произилази из створености бића, а душа човека, упркос томе што се сматра створењем, једнако јесте и бесмртна.

Будући да биће посматра само као контекстуални идентитет екстатичне диференцијације, цењени митрополит Богу одузима могућност и моћ стварања вечно постојећих и неуништљивих суштина, једна од којих јесте и људска душа чија смрт није уништавање идентитета и свесности, већ, парализа воље као последица недостатка љубави свесног бића. Он тврди да је душа само благодатно постојећа, губећи из вида да је дефиниција благодати свесно и сагласно примање надопуњујућих, усавршавајућих и обожујућих дарова љубави у Духу Светом.

Погрешно и неправославно учење о смртности душе је управо засновано на тзв. личносној онтологији, према којој, биће Бога није Његова суштина, већ идентитет божанских личности успостављен у односима владајућим унутар светотројичне заједнице, према чему су и сва спознатљива својства Његове божанствености, мећу којима свакако спада бесмртност, само последица заједничке воље, т.ј, љубави која влада мећусобним односима божанских личности, што ће рећи, да је Бог утолико и дотле такав каков јесте, измећу осталог и бесмртан, уколико и докле се потврћује и идентификује као Отац, у односу на свога Сина и у свом Духу Светом.

Али, ако узмемо у обзир да је Бог, према православном учењу Цркве, по својој суштини изнад сваког потврћивања и одрицања, т.ј, изнад сваког својства Његовог мећусобног одношења и познања, као и то да су сва енипостасна својства Његове божанствености, па и сама божанственост, бесмртност, воља, љубав или идентитет, у ствари само дејства нестворених енергија Његове природе, онда недвосмислено произилази да личносна онтологија постулира једну условљену и одношајно успостављену, малтене створену бесмртност самог Бога и Његовог бића, аналогно чему, пориче и могућност о природној неуништивости људске душе и њеној причасности божанској бесмртности и вечном постојању.

Реторичка дилема према којој душа као створена природа не може поседовати сопствену битијну моћ непрекидног постојања, превиђа чињеницу да је и само устројство људске душе, уосталом, као и устројство сваког појединог створења, плод дејства суштинотвореће нестворене силе Божје, према чему, ниједну ствар, уопште и не можемо разматрати, нити је правилно разумети, нити она сама може бити онаква каква јесте, одвојена од њеног Творца.

Тиме вођени, будући да је све што бива постало енипостасним дејством нестворених божанствених енергија, можемо без изузетка, не само сву створену суштину, већ и сваку поједину појаву њеног постојања, без обзира на карактер збивања, напросто сматрати благодатном, не изузимајући из подвођења и сврставања у категорију благодати нити саме појаве најжешће патње, мржње, лажи и зла.

Према томе, православном хришћанину не може ни пасти на памет да оспорава истину да је сво постојање, као и свака врлина створених бића, у ствари, само њихово учешће у надсуштаственим и нествореним енергијама Сведржитеља, али, оно што идиоматика пале логике филозофствујућих није у стању да прими је чињеница да се само учествовање у делима Божјим задобија и заузима на основи битијног устројства самих створења, т.ј. у зависности од њихових природних способности које у крајњој инстанци карактеришу сваку поједину суштину симболиком њеног богословског значења, причему, атрибути и својства свог створења бивају преображени у својој примарно предодређеној функционалној намени као оруђа и артикулатори дејства благодати – савршитељице свеобухватне и свесадржеђе преблаге воље Божје – љубави.

Оваквим се абсурдним учењем супротстављају многа логичка питања, као на пример: је ли воља Божја, а самим тим и онтологија створених бића променљива у зависности од збивања, затим, дали је допуштено да се у хришћанској онтологији говори и размишља о било каквој природи и бићу мимо Бога, т.ј, самом по себи, даље, може ли се природа створења, а самим тим и воља Божја, искварити вољом и поступцима појединог створења, или, ако је природа твари сачињена од воље Божје, како онда да је њихова суштина пропадљива и ништавна, и опет, је ли могуће да је Бог погрешио начинивши створења којима је наменио вечно постојање и да му она нису баш испала онако како их је Он замислио, па, да се у одрећеном тренутку ради тога покаје и одлучи да би ипак било боље да им одузме дато вечито постојање и да их уништи, и тако у недоглед.

Што се тиче људи, нама је осим предодређености разумне душе као самопокретне и незауствавиве, према образу Творца створене, космогоне умне природе, дарована и космолошка, т.ј. осмишљавајућа, просуђавајућа и номинативно одлучујућа инстанца бића коју називамо личност, намењену одабиру, прихватању и спровођењу благодати Сина Божјег и Господа Исуса Христа, као устројитељице и начинитељице нашег битијног савршенства и зрелости подобне вечног живљења са Богом у заједништву Господа Духа Светог.

Душа је човек, а тело свет. Човек живи у телу као у свету своме и тај свој свет, уздржањем, постом и молитвом треба да очува и спасе у благословеном људском облику, да би у њему стекао допринос сопственог обожења и вечитог благодатног живљења. Јер људска је природа објекат, а личност – субјекат живота у Христу, где су многи једно исто Тело, будући једни другима чланови. Унутрашњи је човек пуномоћан душом, а спољашњи, да би узео учешће у духовном животу, морао би се руководити душом, подчињавајући се личношћу ради оличавања и исцељења свога бића.

Једна од већих заблуда модерне теологије јесте поистовећивање личности са идентитетом другачијости унутар заједнице, чиме се, између осталог и теоретски обусловљава способност постојања и карактерише појам смрти као синоним нестајања душе. Учење да душа умире губећи идентитет и свест о себи, није истинито из разлога јер је идентитет само манифестација бића у домену одношења, за разлику од личности којој је дарована способност љубави, т.ј. духовног живота. Али након суда, осуђенима остаје њихов привољени идентитет, а понестаје им способност да буду личности и као такви, они настављају своје проклето постојање задржавајући идентитет којим су себе представљали.

Погрешно је тврдити да је постојање у аду благодатно, јер је благодат преношење целокуне воље Божје и промисла на Његова духовна створења, најбитније од којих јесте људска душа, њиховом природном устројству, делотворном сагласношћу и благодарственим прихватањем.

Када би постојање душе у непролазном адском мучењу било резултат благодатног дејства, онда би свакако било подложно одбијању и нестајању, односно, делотворном нихилизму. Насупрот овоме, постојање се у паклу наставља управо ради природне причасности духовних створења животодавним, свепрожимајућим, нествореним и вечитим божанским енергијама и не зависи од разумне сагласности душа које у њему бораве, тако да се не може сматрати за благодат која је личносна и субјективна причасност вољи Божјој, која је заиста најдрагоценији дар што се може добити и прихватити или одбити, док је све остало ствар нужности устројства саме духовне суштине човечанства.

Најзад, може ли се сматрати даром нежељено? Јер онима који се муче у аду није до живота и постојања и радо би, када би могли и од њихове воље зависило, сместа у ништавило нестали! Упркос томе, постојање је души, управо ради њене слободе од претње и бојазни нестанка, а тиме и слабошћу и немоћи неусловљеним начином и неограниченим карактером њеног субјективитета, стварањем уткано и удахнуто њеној природи, управо ради чега га она не може и не сме субјективно одбацити, јер је каквоћа бића човеку извор достојанства и слободе његовог постојања, а самоубиством човек не одбија своје особено постојање као егзистенцију појединца, већ, његов општочовечански узрок, разлог и циљ, који је испуњавање назначења и сврховитости људског рода његовим благодатним и светотајинским уврштавањем у богочовечанском организму Цркве Христове и благобитном постојању снагом и славом божанства.

Колико је погрешна поставка којом се личност изједначава са бићем и идентитетом успостављеним на основи међусобних односа, најбоље можемо сагледати по питању смртности душе коју ово стерилно школско богословље схвата управо као губитак идентитета и личности људске душе изван заједнице са Богом, објашњавајући неоспориви наставак постојања душе у паклу, замислите, као постојање по нужности својства њене несложене природе! Шта додати?! Тотална конфузија. Они који у почетку тврде и убеђују људе да душа није бесмртна по природи, већ, по благодати, на крају сами долазе до антиномичног закључка да је природа душе неуништива и вечно постојећа и да као таква, продужава постојање наводно лишена личног идентитета и субјективитета, т.ј. ипостаси, што је опет, потпуно супротно учењу Св.Василија Великог да ниједна природа не може постојати безлично и анипостасно, а камо ли свесна и мисаона бића чије се постојање не може замислити без особите идентификације њихових природних одлика ентитетом актуалне личности.

У своме крајње сумњивом опусу, веома поштовани митрополит се, тако рећи и не дотиче питања оваплоћења Сина Божјег, вероватно да би избегао битијну заснованост Христовог јеванђеља и улогу и незамењиво значење људског створења у домостроју нашег спасења. Јер, да је биће само феномен мећусобног односа, Син се Божји не би ваплотио у човека од Деве Богородице произишле из Давидовог царског и Ароновог првосвештеничког кољена, да би почевши од Себе, Собом и у Себи, установио и начинио хришћански људски род у светости царског свештенства! Тиме је сваком од нас појединачно поверио дужност и одговорност о души као васељени свеукупног човечанства, да уздржањем и уклањањем од греха, смелим, одлучним и непоколебљивим у побожном светошћу живљењем, стичемо благодат и субјективитет господара и владара своје људскости, да би постали цареви душевних сила свог човечанства Христом и Речју Божјом уложеног без остатка у нама, а затим, да би од себе таквих, од греховних страсти ослобођених људи, начинили плод достојан покајања који би могли као свештенослужитељи принети Богу на усвајаање и освећење у Христу, Богу и Спаситељу човечанства.

Православно предање појма људског постојања је најсажетије изражено у литургијском “сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо”, чиме јасно ставља до знања сваком православном хришћанину да у себи поседује сопствено аутентично, субзистентно битијно, неугасиво и неуништиво постојање, које може, уколико жели да себе и своје ближње обогати присуством и атрибутима божанског бића, по угледу Пресвете Мајке Богородице, своме Христу Богу предати.

Таквима, Бог дарује Себе и Своје божанство показујући их у свему равнима и сличнима Себи, чинећи их хришћанима и боговима по благодати. Такво достојанство и част да лично показујемо и сведочимо Христа Богочовека, јесте наш чин и улога у домостроју спасења пуноће људског бића, коју, сви подједнако, крштењем у себи носимо. Дакле, личност није свака мисао, свест и воља која нас обузме и овлада у току овог варљивог века, већ онаква која је потпуно сагласна и послушна Богу, којом све наше, једни друге и сав свој живот, Њему у Господу Исусу Христу предајемо да би и сами били спашени Његовим милосрђем и благодаћу Његовог Јеванћеља, нама предатом могућношћу свештенодејства и ућешћа у Светим Тајнама Његовог Тела, Које управо и јесте, наша Света Православна Црква.

Дакле, ако се Хајдегер, тек након две хиљаде година сетио да постави питање филозофији и узме у разматрању смисао суштине и бића, онда, не смемо заборавити да је православље одувек знало да је то благобиће, које није једнозначно и истосврховито, већ, разноврсно према предодрећењу створења, тако да, ни благобиће не би било могуће другачије и мимо створеног бића, а понајмање богочовечанском личношћу Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа.

Покушавајући да православље маркетиншки допадљиво представи као филозофски актуелним и културно авангардним системом мишљења, овај увелико афирмисани богослов у својој заблуди надмашује и саме егзистенцијалисте, доводећи самог себе до невиђених висина херменевтичке обмане уобличених у постулатима о надбитијном бићу Божјем као феноменолошким изводом, метафоричким комплексом и алегоријским синонимом ипостасног постојања.

Велико је снисхођење и неоправдиво милосрђе, овакво богословско становиште оквалификовати само као наметнута другост или различитост уместо благодати, јер у тријадолошком смислу, оно постулира личност уместо саме Благости и Њене надсуштаствене суштине.

Потреба за таквом слободом у љубави, заправо је тражење доказа вери и захтевање чуда нади, што нам, уместо прилога хришћанству и личности, доприноси обезличењу и накажењу, гордошћу, лицемерјем и немилосрдношћу древних (и данашњих) јелина и јудеја.

Advertisements
This entry was posted in на српском језику and tagged , , , , , . Bookmark the permalink.

Напишете коментар

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Промени )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Промени )

Twitter слика

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Промени )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Промени )

w

Connecting to %s